Piši za teorije!Piši članke za Teorije portal na email

TITOVE TAJNE: Ruski špijun, mason, grof ili plemić? Ko je bio Tito a ko Josip Broz?

tito-jovanka

Svima je bilo čudno kako je Tito mogao naučiti da svira klavir, da pleše, uz sve to on se i znao mačevati što nikako ne pripada kumrovečkom miljeu. A kao šlag na torti njegov loš hrvatski jezik je dolivao sumnju.

Da li je Josip Broz Tito ruski špijun? Da li je Zagorac tog imena poginuo u Prvom svetskom ratu, pa je njegov identitet preuzeo sovjetski agent? Ova pitanja pokreću ogromne teorije zavere – Tita jednom vidimo kao austrijskog grofa, drugi put kao poljskog plemića, treći put kao poznavatelja filozofije koji sa lakoćom čita Imanuela Kanta.

Braniteljima ovih teorija dobro sviranje klavira, plesna veština, mačevalačko umeće ili poznavanje šaha nikako ne idu uz njegovu istoriju i poreklo.

BROZA JE ZAMENIO NJEGOV POLUBRAT

Neki teoretičari zavera tvrde da Tito kojeg mi znamo zapravo nije bio Josip Broz, već njegov godinu dana stariji polubrat.

Naime, Titova majka Marija Javeršek, koja je poreklom Slovenka iz Podsrede, radila je u Beču u ulozi služavke kod izuzetno imućnog i bogatog poljskog Židova Samuela Mayera, inače vlasnika fabrike medicinskih proteza. Iz njihove strastvene ljubavne veze 7. maja 1891. rodio se sin Joshua (Franc) Ambroz Mayer.

Zahvaljujući poreklu, Joshua je odrastao u carskom Beču gde se školovao u najboljim školama na bečkome nemačkom jeziku (wiener-deutsch). Završio je muzičku školu kao odličan pijanista i najbolji izvođač Verdija i Chopina u generaciji. O njegovom talentu kasnije je svedočila Zinka Kunc koja je govorila kako je Tito na klaviru pratio njeno pevanje.

Svoje školovanje je nastavio kasnije na Austrijskoj carskoj vojnoj akademiji u Pečuhu (Mađarska) i što je zanimljivo u istom razredu kao i budući vođa Trećeg Reicha Adolf Hitler.

PRAVI BROZ JE IZGUBIO PRST TOKOM UČENJA ZANATA

Marija Javeršek  se u međuvremenu vratila suprugu u Kumrovec. Gde se Josip Broz rodio 21. maja 1892. Bio je dete Marije i Franje Broza, poljoprivrednika iz Kumrovca. Josip je bio dečak manjeg uzrasta i prosečnih intelektualnih mogućnosti, pa je posle četverogodišnje pučke škole poslat u Sisak na izučavanje zanata bravara.

Jedan od njegovih kolega u zanatu, Niko Ivšić,je tvrdio kako je Broz izgubio prst u toku rada. Posle rata 1945. kad je navodni Tito došao u Sisak, Ivšić se pred velikim brojem svedoka rukovao sa njim i rekao: “Ti nisi Josip Broz Tito”, jer je ovaj sa sa kojim se on rukovao imao sve prste za razliku od pravog Tita sa kojim je ovaj izučavao zanat. Posle toga, OZN-a je Ivšića mučila i ubila.

Josip Broz mobilisan je 1914. u austro-ugarsku vojsku gde je iste godine i poginuo. Tu se navodno njegov životni put završava.

Identitet tada preuzima njegov polubrat iz komunističkog podzemlja, Joshua Ambroz Mayer koji sada menja svoje ime u Josip Broz Tito. On je 1914. u Budimpešti osvojio srebrnu medalju na prvenstvu austro-ugarske vojske u mačevanju.

Mayer, koji je tada već bio Tito, je takođe mobilisan u austro-ugarsku vojsku i poslat na Istočni front, gde ga Rusi zarobljuju u Bukovini 1915. godine. Proveo je 13 meseci u zatočeništvu, za vreme robovanja usavršio je svoj ruski. Uspeva pobeći 1917. pa se kasnije pridružuje Internacionalnoj crvenoj armiji u Omsku, gde je služio nekoliko meseci, bez borbe.

Venčao se sa Ruskinjom Pelagijom (Pelkom) Belousovom.On se sa njom 1920. vraća u Kraljevinu Jugoslaviju gde sve počinje učlanjivanjem u Jugoslovensku Komunističku Partiju i kasnije počinje delovati kao treći sabornik stranke u jugoslavenskom saboru. Kralj 1921. zabranjuje tu stranku, pa Tito deluje kao ilegalac u podzemlju.

Godine 1934. pristupa Centralnom Komitetu Komunista Jugoslavije, a 1935. se vraća u Rusiju gde počinje biti aktivan u Kominterni. Od Pelke se razveo 1936.

NIKAD NIJE ZNAO ISPRAVNO GOVORITI HRVATSKI

Kao rođeni Bečanin, Tito nikada nije znao pravilno pričati Hrvatski jezik. Njegov ‘hrvatski’ je bio mešavina poljskog, slovenskog i ruskog jezika sa po nekom rečju iz srpskog jezika.

Kada je posle Drugog svetskog rata došao u ‘rodni’ Kumrovec nitko od komšija i prijatelja ga nije prepoznao, ali nisu smeli to da priznaju.

Tito je navodno umro u Ljubljani 4. maja 1980. godine. Neki svedoci pričaju da je, na samrti,buncao na wiener-deutschu (nemački sa bečkim naglaskom).

Međutim i sa tim teorijama ima problema. Mali broj rođaka i poznanika, posle Drugoga svetskog rata, potvrdilo je istinski Brozov identitet, dok je sve gore navedene veštine usavršio u austrougarskoj vojsci, gde je navodno bio prvak u sportu.

‘Bajke o Titu’ naziv je poglavlja skoro izdane knjige ‘Jovanka – žena koja je previše znala’ u kojem su opisane sve znane teorije zavere. Tamo su opisane informacije o Titovim borbama u Španiji prema kojoj se tvrdi da je njegov polubrat Franz Ambroz preuzeo njegov identitet.

MASON

Njegovi kolege i drugovi iz partije na sudu Kraljevine Jugoslavije neočekivano su priznali da je član masonerije . U korist teorije spominjali su njegove izuzetno odlične odnose s Winstonom Churchillom , pa čak i to da je njegov vanbračni sin ?!

Ta masonska teorija se često isticala zbog Titovih uspeha sa Nesvrstanima i sa neverovatno dobrim spoljno – političkim uspehom što bez masonerije nikad ne bi mogao ostvariti . Često se navodi da je njegov sprovod pohodilo najviše najvažnijih svetskih državnika što je još jedan dokaz da Josip Broz Tito – nije onaj radnik i komunista za kojeg se predstavljao .

SVEMIRSKI PROGRAM

Jugoslavenski svemirski program Tito je navodno prodao Amerikancima, tvrdi Žiga Virca, slovenski režiser dokumentarca ‘Houston we have a problem’. Josip Broz Tito je po ovom dokumentarcu navodno u vojnoj bazi Željava izgradio najveći podzemni svemirski centar u Europi zvan Objekt 505.  

RUSKE (TAJANSTVENE) GODINE

Dok su nagađanja o ‘pravom’ i ‘lažnom’ Titu bulevarska, problematizovanje Brozovog odnosa sa Rusima ozbiljno je i kompleksno pitanje.

Pojedini kritičari veruju da je Tito u Moskvi prodao svoju dušu đavolu. Prvi kontakti Tita i Kominterne započeli su još 1928. godine, kada je Josip Broz u Zagrebu pobedio frakcije, levu i desnu, namećući komunistima monolitnost i jedinstvo – osobine koje su iz centrale činile kao izuzetno važne. Tito je potom uživao trajnu naklonost moskovske centrale, a njegov strašni oprez – nikad, do kraja života, nikom nije verovao – pomogao mu je i da preživi ‘olovne godine’.

Tito je 1938. u Moskvi prevodio glasovitu Historiju SKP-b, gde se jedva spasio od optužbi da je trockist – za šta se u to doba sekla glava. Od honorara za novu knjigu kupio je briljantni prsten, kojeg je nosio do kraja svog života. Oponenti i u tom detalju vide dokaza da je bio neobuzdani bonvivan, koji je mogao da i usred pakla misli samo na užitke i zadovoljstvo. Zaista, što se i u nekoliko knjiga govori kako je Tito u svojim najtežim godinama, one od 1935. do 1938., provedene u Moskvi, preživeo cinkajući partijske drugove NKVD-u. Bilo je to period masovnog revolucionarnog terora, ona faza koju je Pierre Victurnien, Žirondinaca, predvideo još u vreme Robespierrea, Fouchea, Marata i Saint Justa – kad je rekao da je ‘revolucija kao Saturn, proždire svoju rođenu decu’.

STALJINOVE MASOVNE ČISTKE

Deca revolucije u Moskvi su tih godina masovno ubijana. Staljin je sprovodio najmasovnije čišćenje u istoriji Partije. Ambiciozne petoletke, nasilna, munjevita industrijalizacija zaostale poljoprivrede, spoljne opasnosti i leva opozicija – Trocki koji je Staljinu pretio vojskom nepostojećih sledbenika, ali je paranoidni Gruzin sve te pretnje shvatao previše ozbiljno – razbuktale su paranoju generalnog sekretara do granica, pa je želeo da uguši svaku opoziciju u samom startu.

Zbog toga je u talasima hapsio, streljao ili slao u Gulag sve koji su bili ili mogli postati moguća pretnja ili tačka otpora. Od najistaknutijih optuženika poznat je tužilac Višinski – nekadašnji menjševike, što je značilo čovek sa mrljom u biografiji – on je iz sebe cedio nadrealna priznanja. Ljudi koji nikada u svojim životima nisu videli Japanca priznavali su da su japanski špijuni, mnogi su stradali kao agenti Gestapoa, i još mnogo nerealnih priznanja je bilo…

Svet nije razumeo smisao tih procesa, ali on je imao gvozdenu logiku. Priznanjima da su izdajnici, japanski ili britanski špijuni, trockisti ili nacisti, poraženi komunisti nisu imali više nikakve šanse da se nađu u ulozi žrtve, ili ljudi iza kojih će se svrstavati opozicija. Eliminisavši njih, Staljin je eliminisao vojsku mogućih suparnika. Kad su Nemci 1941. došli na svega 15 km od Kremlja, Staljina više nije imao ko srušiti …

TITO – AGENT NKVD-A

Josip Broz Tito u Moskvi je, na ličnu nesreću, došao na vrhuncu svih tih procesa, kakve istorija do tada nije imala prilike videti. Svaki član partije je imao dosije, sa biografijom, karakteristikama, svojim vrlinama i manama. Za svoje prijatelje iz Jugoslavije, Tito je pisao karakteristike, vrline i mane. Sve nacionalne komunističke partije su morale biti poslušne i ozbiljne Moskvi, a instrumenti disciplinovanja bili su isti svuda – dosijei, usponi, padovi, kazne, streljanje ili Gulag.

Pero Simić, beogradski istoričar-amater, najistaknutiji predstavnik teorija, tvrdi da je Josip Broz preživeo ‘olovne godine’ smišljeno pišući denuncijantske dosijee svojih saboraca, komunista, koji su posle toga bili streljani. U čistkama je Staljin posmicao skoro sve hrvatske komuniste (braća Đuka, Kamilo Horvatin i Štef Cvijić i mnogi drugi).

Miroslav Krleža prilično je rano prodro u suštinu staljinističkog procesa, dok je Tito o tom periodu svog života uvek govorio malo sa nelagodnošću. Simić tvrdi da je ta nelagodnost bila samo izraz prljave savesti. Osim “ulizivanja” Staljinu i čuvanja glave, Tito je, kako kaže Miroslav, tako uklanjao svoju konkurenciju. Među likvidiranima je bilo i mnoštvo njegovih dobrih prijatelja i saradnika.

U knjizi nisam rekao da je Tito bio agent sovjetske tajne policije NKVD, ja kažem da je ‘tovariš Valter’ radio za NKVD; doktor Eiletz

“Tri godine posle Titovog ‘tajnog razgovora’ sa (NKVD-ovcima) Jakubovičem i Špinerom, u februaru 1938., Kamilo Horvatin je uhapšen u Moskvi pa je kasnije osuđen na smrtnu kaznu”, rekao je Simić.

“Tog 4. marta 1935., nešto više od osamdeset dana pre nego što će agenti NKVD-a u Kominterni odlučiti da Tito ‘zaslužuje (njihovo) poverenje’, on je izaslanicima Staljinove policije u Kominterni u poverenju govorio o Vladimiru Ćopiću i Ivanu Gržetiću…”.

Dr. Silvin Eiletz, autor knjige ‘Titove tajanstvene godine u Moskvi’ otišao je i korak dalje  – on u knjizi tvrdi da je Tito radio za rusku obaveštajnu službu. Na pitanje jedne od  novinarki ima li bilo kakav dokument koji može dokazati da je Tito bio agent sovjetske tajne policije NKVD-a, Eiletz lagodno odgovara:

– Ne,to u knjizi nisam ni rekao , ja kažem da je ‘tovariš Valter’ radio za njih.

On, zapravo, želi da kaže da je Josip Broz bio profesionalni NKVD-ovac.

Ruski istoričar Nikita Viktorovič Bondarev garantuje  da za teorije o Titu kao doušniku ili tajnom agentu NKVD-a ne postoje ama baš nikakvi dokazi.

– Do sada nije pronađen nikakav validan dokaz za teorije da je Tito bio agent ili suradnik zloglasne sovjetske tajne službe NKVD, navodi on.

– Dobro nam je poznato da je Tito bio službenik u Tajništvu Balkana, učestvovao je u radu na Sedmom kongresu Kominterne, pa je čak i nominovan za Izvršni odbor Kominterne. Ali, to je praktički sve što znamo. Iako smo detaljnije istražili ovo razdoblje, možemo naći sve više i više praznih mesta i nedostataka u dokumentaciji i dokazima. Nejasnoće tog razdoblja predstavljaju izvrstan temelj za neodoljivu fantaziju – rekao je Bondarev.

Iako smo detaljnije istražili ovo razdoblje, možemo naći sve više i više praznih mesta i nedostataka u dokumentaciji i dokazima. Nejasnoće tog razdoblja predstavljaju izvrstan temelj za neodoljivu fantaziju Nikita Viktorovič Bondarev

Nepoznavanje sovjetskog sigurnosno – obavještajnog sistema tog razdoblja mnoge autore knjiga o Titu navelo je na greške.

– Tako, naprimer, Pero Simić smatra da su profili drugova iz partije, koje je Josip Broz Tito pisao za Kadrovski deo Kominterne, krunski dokaz da je on bio član i agent NKVD-a – kaže Bondarev pa dodaje:

– U stvari, izuzetno je mali broj stranih komunista koji su sarađivali sa Kadrovskim odeljkom, pa posle prešli raditi u INO OGPU ili u Obaveštajnu upravu RKKA. Oni su iz konspirativnih razloga gubili članstvo svojoj partiji i selili se iz svoje zemlje… (Izvor: Bondarev: Enigma Tito: Moskovske godine Josipa Broza).

Simić, dodaje on, bez ograničenja koristi sledeće formule: “Tito je veći staljinist od samog Staljina jer je bolje od Staljina savladao metode zastrašivanja i terora”, “Tito je uzurpator i prevarant”, a uz to je i “inspirator linčovanja i krvnik ”, “njegova šapa je još uvek na našem grlu”. Izrazito pristran odnos autora prema glavnom junaku, u ovom slučaju Titu, istraživanja predstavlja problem, ali ne zbog ovakvih neznanstvenih izjava. Problem je u tome što takav odnos unapred zadaje ton i nameće zaključke, navodi Bondarev ističući da su arhivski materijali koje Simić navodi verodostojni.

Pravi, centralni Brozov dosje službeno još uvek nije pronađen. A pored svega toga Bondarev tvrdi da su sovjetske vlasti o tako ozbiljnim državnicima poput Tita na jednom mestu imali glavni i ogroman dosje sa bukvalnom svim detaljima iz života, no on nije dostupan javnosti. To nas upućuje na to da su sve opcije ipak još otvorene.

Moguća su razna iznenađenja, ali radikalna je teško očekivati. Tito je jedno vreme bio smrtni neprijatelj Moskve pa bi Staljin verovatno iskoristio takve podatke o Titu da ih je posedovao. Da je Tito bio NKVD-ovac, Staljin je mogao objaviti u bilo kojem zapadnom listu u kojem je imao svoje ljude i takva jedna informacija bi Tita, s obzirom na masovna stradanja jugoslavenskih komunista u Sibiru, sigurno snažno difamirala. No, jedan takav potez nije zabeležen.

To međutim ne znači da Tito nije bio ruski čovek. Čini se da je bivši jugoslavenski predsednik do kraja svog života, unatoč pokreta nesvrstanosti, jednim okom uvek gledao na Moskvu. No, drugo mu je uvek namigivalo Amerikancima i celom Zapadu.

Kad mu je gradonačelnik jednog nemačkog grada priredio raskošnu gozbu, upitao ga je šta bi se dogodilo sa Titom da je nakon svoje nemačke epizode otišao u Ameriku, kako je i sam planirao. “Bio bih najveći kapitalista”, rekao je Tito. To pokazuje da nije bio ni malo dogmatičan – da, bio je ruski čovek, više ili manje, ali, ibi bene ubi patria – domovina je njemu ipak bila tamo gdje je dobro.

Add a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *